Život uz Dunav – priča Bačkog Monoštora

Bački Monoštor ne može se razumeti bez Dunava. Reka je oblikovala prostor u kojem je selo nastalo, način na koji su ljudi radili i hranili se, puteve kojima su se kretali, ali i priče, običaje i identitet koji se prenose generacijama.

Dunav ovde nije samo velika reka koja protiče nedaleko od kuća. Njegovi rukavci, kanali, bare, ritovi i plavne šume okružuju selo i ulaze u gotovo svaki deo monoštorskog života. Prisutan je u ribarskim mrežama i čamcima, u ribljem paprikašu, trščanim krovovima, imenima predela, porodičnim uspomenama i svakodnevnom odnosu ljudi prema prirodi.

Zato je priča o životu uz Dunav istovremeno i priča o Bačkom Monoštoru.

Selo na sedam Dunava

Bački Monoštor često se naziva „selom na sedam Dunava“. Ovaj slikoviti naziv ne znači da pored sela protiče sedam velikih reka, već opisuje njegov poseban položaj među Dunavom, dunavskim rukavcima, kanalima i vodenim površinama.

Selo je sa svih strana okruženo vodom i do njega se dolazi preko mostova. Kada se tome dodaju stare ritske šume i močvarna staništa, dobija se utisak naselja smeštenog na velikom zelenom ostrvu. JP „Vojvodinašume“ opisuje Bački Monoštor kao selo okruženo Dunavom, kanalima i priobalnim šumama Specijalnog rezervata prirode „Gornje Podunavlje“.

Za posetioce takav položaj predstavlja posebnu atrakciju. Za stanovnike sela voda je oduvek bila mnogo više od lepog pogleda — predstavljala je put, izvor hrane, mesto rada, ali i prirodnu granicu sa kojom je trebalo naučiti živeti.

Reka koja je menjala selo

Dunav nikada nije potpuno mirna i nepromenljiva granica. Tokom istorije menjao je tok, oblikovao obale, stvarao rukavce i sprudove, plavio niže delove zemljišta i ostavljao za sobom nove površine.

Istorijski izvori navode da je starije naselje Monoštor bilo izloženo čestim poplavama, zbog čega se stanovništvo preselilo na prostor današnjeg Bačkog Monoštora pre osnivanja župe 1722. godine. Reka zato nije uticala samo na svakodnevni život već i na samu lokaciju naselja.

To iskustvo ostalo je ugrađeno u odnos Monoštoraca prema vodi. Dunav je mogao da daruje ribu, plodno zemljište i mogućnost kretanja, ali je istovremeno zahtevao oprez i prilagođavanje.

Život uz veliku reku oduvek je značio prihvatanje činjenice da se pejzaž menja.

Kada se voda povuče

Fotografije koje prate ovu priču prikazuju Dunav u periodu niskog vodostaja. Velike površine peska i rečnog nanosa, koje su ranije bile prekrivene vodom, postaju privremeni deo obale.

Čovek koji prolazi preko širokog spruda na prvoj fotografiji deluje gotovo sićušno u odnosu na otvoreni prostor. Taj odnos pokazuje kolika je snaga reke, čak i kada se voda povuče.

Na obali ostaju tragovi njenog prethodnog prisustva: granje, panjevi, potopljena stabla, školjke, udubljenja i male bare. Ono što izgleda kao prazna površina zapravo je kratkotrajni pejzaž koji će se promeniti sa narednim porastom vodostaja.

Dunav stalno pomera granicu između kopna i vode. Sprud koji je danas prohodan sutra ponovo može nestati ispod površine.

Panjevi nisu samo deo „neuređene“ obale

Oborena stabla i naplavljeno granje ponekad se posmatraju kao smetnja ili znak neuređenosti. U prirodnom rečnom području ona, međutim, imaju svoju ulogu.

Mrtvo drvo pruža zaklon ribama, vodozemcima, insektima i drugim organizmima. Na njemu se odmaraju ptice, dok se njegovim postepenim raspadanjem hranljive materije vraćaju u ekosistem.

Druga fotografija lepo prikazuje spoj povučene vode, peska, naplavljenog stabla i guste vegetacije u pozadini. To nije nepomičan pejzaž, već prostor u kojem voda, zemlja i biljni svet neprekidno deluju jedni na druge.

Upravo takvi prirodni procesi oblikuju ritove i plavne šume Gornjeg Podunavlja.

Život između reke, rukavaca i šuma

Bački Monoštor nalazi se uz jedan od najvrednijih ritsko-močvarnih prostora u Srbiji. Specijalni rezervat prirode „Gornje Podunavlje“ prostire se duž leve obale Dunava u severozapadnom delu Bačke, obuhvatajući plavne šume, rukavce, bare, tršćake, vlažne livade i druga vodena i kopnena staništa.

Ovo područje deo je UNESCO rezervata biosfere „Bačko Podunavlje“, upisanog u Svetsku mrežu rezervata biosfere 2017. godine. Od 2021. povezano je i sa prekograničnim rezervatom biosfere Mura–Drava–Dunav, koji obuhvata delove pet država.

Za Monoštorce ove međunarodne oznake potvrđuju vrednost prostora koji im je odavno poznat. Šume, vode i ritovi nisu udaljeno zaštićeno područje već neposredno okruženje sela.

Tu se prepliću priroda i svakodnevni život.

Dunav kao izvor hrane

Generacije stanovnika Bačkog Monoštora bile su povezane sa ribarstvom. Ribe iz Dunava, rukavaca i kanala predstavljale su važan deo ishrane, ali i osnovu lokalnih gastronomskih običaja.

Iz te veze nastao je i jedan od najpoznatijih specijaliteta sela — monoštorski riblji paprikaš. Njegova priča počinje mnogo pre nego što se kotlić stavi na vatru. Počinje na vodi, u iskustvu ribara, poznavanju ribljih vrsta i razumevanju promena reke.

Riba, domaća začinska paprika, luk, voda i jaka vatra spojili su se u jelo koje danas predstavlja Bački Monoštor na manifestacijama i u turističkoj ponudi.

Dunav se tako ne nalazi samo u pejzažu. Njegov ukus stiže i na sto.

Ribari i znanje o vodi

Ribarenje nije podrazumevalo samo bacanje mreže ili udice. Dobri ribari poznavali su dubine, struje, godišnja doba, promene vodostaja i mesta na kojima se određene vrste zadržavaju.

Znali su kada reka raste, gde se voda povlači, kako se menja ponašanje ribe i koji rukavci postaju prohodni ili plitki. Takvo znanje najčešće nije učeno iz knjiga, već na vodi, posmatranjem i razgovorom sa starijim ribarima.

Danas se način ribolova promenio, a ribarskim područjem upravlja se kroz propise i mere zaštite. Ipak, sećanje na stare alase, mreže, čamce i život uz vodu ostaje važan deo monoštorskog nasleđa.

Priče starijih stanovnika zato imaju posebnu vrednost. One čuvaju nazive predela, stare ribarske izraze i iskustva koja bi bez zapisivanja mogla nestati.

Čamac kao produžetak domaćinstva

U području ispresecanom vodom čamac je nekada imao ulogu koju danas često imaju automobil ili bicikl. Njime se odlazilo u ribolov, prelazilo do udaljenijih delova rita, prevozila oprema i stizalo do mesta do kojih kopnenim putem nije bilo moguće doći.

Za upravljanje manjim čamcem bilo je potrebno poznavati vodu. Vozač je morao da prepozna plićak, potopljeno stablo, jaču struju i promene koje su nastale nakon rasta ili povlačenja reke.

Danas vožnja čamcem predstavlja jedan od najlepših načina da posetioci upoznaju okolinu Bačkog Monoštora. Lokalna turistička ponuda povezuje plovidbu rukavcima sa posmatranjem prirode, obilaskom sela, etno-kućama, starim zanatima i gastronomijom.

Ipak, za meštane čamac nije samo turistička atrakcija. On ostaje simbol života prilagođenog vodi.

Reka kao dom brojnim vrstama

Dunav i njegova plavna područja stvaraju životni prostor za veliki broj biljaka i životinja. U vodama, tršćacima, plitkim barama i priobalnim šumama žive ribe, vodozemci, insekti, sisari i brojne ptice.

Zbog izraženih ornitoloških vrednosti Gornje Podunavlje je još 1989. godine prepoznato kao međunarodno značajno područje za ptice. Danas je ono važno i kao područje biljaka, vlažnih staništa i poplavnih šuma.

Labudovi, gluvare, gakovi i druge ptice o kojima smo već govorili nisu izdvojene priče. Sve one zavise od iste mreže voda, biljaka, plićaka, tršćaka i mirnih obala.

I jelen iz monoštorskih šuma zavisi od vode. Beli lokvanj raste na njenoj površini. Pčele koriste biljni svet koji se razvija u širem rečnom pejzažu.

Dunav povezuje sve te priče u jednu celinu.

Priroda i velika evropska saobraćajnica

Na trećoj fotografiji vidi se osoba koja hoda peščanom obalom, dok Dunavom u pozadini prolazi veliki teretni brod. U jednom kadru susreću se tišina prirode i intenzivan rečni saobraćaj.

Dunav je istovremeno ekosistem i međunarodni plovni put. Njime se prevoze ljudi i roba, povezuju gradovi i države, dok na njegovim obalama opstaju šume, ptice, ribe i mala naselja.

Taj susret prirode i privrede nije uvek jednostavan. Regulacija toka, nasipi i drugi hidrotehnički zahvati uticali su na prirodni režim vode u ritovima Gornjeg Podunavlja. Pokrajinski zavod za zaštitu prirode upravo promene vodnog režima navodi među važnim pritiscima na ovaj prostor.

Zato je potrebno pronaći ravnotežu između korišćenja reke i očuvanja života koji od nje zavisi.

Dunav u monoštorskim kućama i običajima

Veza sa rekom može se prepoznati i daleko od same obale.

Trska iz močvarnog okruženja korišćena je za pokrivanje kuća. Riba je pripremana u porodičnim kuhinjama i kotlićima. Drvo iz okolnih šuma služilo je za ogrev, građenje i izradu predmeta. Čamci, mreže i ribarski alati bili su deo domaćinstava.

Mnogi lokalni običaji, zanimanja i recepti razvili su se upravo zato što je selo živelo uz vodu.

Čak i poznate monoštorske manifestacije povezuju prirodu sa ljudima. Na njima se predstavljaju riblji paprikaš, domaća paprika, med, zanati, narodne nošnje, muzika i priče sela.

Dunav možda nije vidljiv u svakom festivalskom kadru, ali se njegovo prisustvo oseća u velikom delu onoga što se predstavlja.

Voda kao deo sećanja

Gotovo svaka porodica u Bačkom Monoštoru ima neku priču povezanu sa vodom.

To može biti sećanje na prvi odlazak u ribolov, kupanje, vožnju čamcem, veliku vodu, zaleđeni kanal ili put kroz rit. Može biti priča o dedi ribaru, porodičnom čamcu, mestu na kojem se nekada pecalo ili rukavcu koji danas izgleda drugačije.

Takva sećanja čine nematerijalno nasleđe sela. Ne nalaze se u velikim muzejskim zbirkama, ali objašnjavaju kako su ljudi doživljavali prostor u kojem žive.

Zato bi vredelo prikupljati razgovore sa starijim Monoštorcima, stare fotografije, nazive voda, ribarske izraze i priče o događajima na Dunavu.

Reka menja svoje obale, ali zapisane priče mogu sačuvati trag onoga što je nekada bilo.

Dunav kao prostor odmora

Život uz reku nije bio sastavljen samo od rada. Dunav je oduvek bio i mesto predaha.

Šetnja obalom, tišina rukavca, posmatranje ptica ili zalazak sunca nad vodom omogućavaju čoveku da na kratko izađe iz svakodnevne žurbe.

Treća fotografija upravo nosi takvu atmosferu. Osoba na peščanoj obali i brod u daljini nalaze se u istom prostoru, ali kao da pripadaju različitim ritmovima. Brod nastavlja svojim putem, dok šetač ostaje uz vodu.

U takvim trenucima Dunav ne traži mnogo. Dovoljno je stati, slušati i posmatrati.

Turizam koji poštuje reku

Priroda predstavlja jednu od najvećih razvojnih mogućnosti Bačkog Monoštora. Posetioci mogu upoznati selo, ploviti čamcem, posmatrati ptice, probati lokalnu hranu i posetiti pčelarska domaćinstva, etno-kuće i zanatlije.

Međutim, priroda koja privlači posetioce istovremeno je veoma osetljiva.

Turizam zato treba da ostane usklađen sa nosivošću prostora. Čamci ne bi trebalo da uznemiravaju kolonije ptica, otpad ne sme ostajati na obalama, a zaštićene biljke i životinje ne treba pretvarati u suvenire.

Bački Monoštor može da razvija turizam upravo zato što još poseduje ono što su mnoga mesta izgubila: neposredan kontakt sa očuvanom rekom, šumom i životom lokalne zajednice.

Ako se ta osnova naruši, izgubiće se i najveća vrednost turističke ponude.

Čuvati Dunav znači čuvati Bački Monoštor

Zaštita Dunava nije samo velika ekološka tema kojom treba da se bave države i međunarodne institucije. Ona počinje i svakodnevnim postupcima ljudi koji uz reku žive ili je posećuju.

Neostavljanje otpada, odgovorno ponašanje tokom ribolova, čuvanje priobalne vegetacije i poštovanje pravila u zaštićenom području mogu izgledati kao mali koraci. Zajedno, oni odlučuju o tome kako će ovaj prostor izgledati u budućnosti.

Čuvanje reke znači i očuvanje lokalnih priča, zanata, recepata i znanja. Priroda i kultura Bačkog Monoštora nisu dve odvojene oblasti. Jedna je nastala iz druge.

Bez Dunava ne bi bilo istog pejzaža, istih zanimanja, istog ribljeg paprikaša niti iste priče o selu na sedam Dunava.

Priča koja i dalje teče

Dunav je bio ovde pre današnjih kuća, puteva i mostova. Oblikovao je obale, pomerao tokove i uticao na generacije ljudi koje su uz njega gradile svoj život.

I danas nastavlja da menja lice pejzaža. Nekada je visok i snažan, nekada se povuče i otkrije velike sprudove. Nekada je miran, a nekada nosi granje, pesak i sve što se nađe na njegovom putu.

Bački Monoštor je naučio da živi sa tim promenama.

Zato priča o Dunavu nije samo priča o prirodi. To je priča o prilagođavanju, radu, gostoprimstvu, hrani, uspomenama i zajednici koja je svoj identitet izgradila između vode i šume.

Dok Dunav teče pored monoštorskih ritova, teče i priča sela koje mu duguje veliki deo svog karaktera.